U Srbiji na transplantaciju bubrega, srca, jetre, pluća, rožnjače čeka oko 2.000 ljudi. Za većinu je jedini lek i spas, humanost i saglasnost porodice potencijalnih donora organa. Saša Knežević, anesteziolog Urgentnog i Univerzitetsko-kliničkog centra Srbije i koordinator za transplantaciju, ističe da je kovid 2020. godine potpuno zakočio transplantaciju i da bi od jeseni trebalo da se intenzivira i pomogne pacijentima koji su na listi čekanja.
Doktor Saša Knežević objašnjava za RTS da je uloga anesteziologa u lečenju najtežih pacijenata, a uloga koordinatora za transplantaciju da se bori za druge živote. Kada, nažalost, izgube jedan život, lekari, ističe, pokušavaju da se bore tako što će taj jedan život “pretočiti” za druge pacijente kojima su neophodni organi.
Navodi da je neophodnost ograna kao krajnja distanca u lečenju najtežih pacijenata kada su iscrpljene sve mogućnosti lečenja i onda je neophodna zamena organa da bi mogli da nastave život normalno.
“Ne može svako da bude potencijalni donor, već samo dobro lečeni pacijenti, to su obično mladi ili relativno mlade osobe do 60 godina, eventualno 65 godina. To su obično pacijenti koji su relativno zdravi ili zdrave osobe koje su iznenada nastradale i imali su obično traumu glave koja je rezultirala moždanom smrću, ili su imali možda neko krvarenje ili ishemijski moždani udar, poznat u narodu kao šlog”, ukazuje Knežević.
Ističe da smo i ovde na Balkanu prokuženi nezaraznim oboljenjima koja su hronična, dijabetes i hipertenzija koje znatno ugrožavaju sve organske sisteme, tako da ti dugogodišnji pacijenti ne mogu biti potencijalni donori.
Razgovori za sudbonosno “da”
“Mi kao lekari, nažalost, nismo mogli pacijentima da pomognemo, ali smo iscrpeli sve resurse da im pomognemo. Kad izgubimo jedan život pokušavamo s familijom koja u tom trenutku doživljava veliki gubitak, da to razumeju da se izdignu iz te situacije i da pokušaju nekom drugom da pomognu, čiji život zavisi od novog organa”, kaže Knežević.
U tom smislu ističe da je na prvom mestu važno da imaju dobru komunikaciju s porodicom i pre nego što pacijent postane donor. Primarni cilj lekara je da ga izleče i kada u tome ne uspeju, to je, kaže, jedna velika frustracija gde oni ne mogu da pomognu.
“Ako njegovi organi ispunjavaju kriterijume mi obavljamo razgovore s porodicom. Svaki trenutak je težak zato što porodice u tom trenutku gube sve, a vi im nešto tražite”, naglašava Knežević.
Takođe, ističe i da su u jednom trenutku imali 80 posto pozitivnih takozvanih zelenih saglasnosti.
To, ocenjuje, znači da su srpske porodice uprkos svemu što se ovde dešavalo i teškom životu proteklih decenija na Balkanu uspele da razumeju i da su dobili pozitivne odgovore.
Naglašava da je za sve koji učestvuju u celom lancu transplantacije to jedan neodložan proces koji ne sme da čeka i da nikada ne znaju kada će imati potencijalnog donora.
“Svako od nas treba da zamisli šta bi uradio kad njegovom detetu treba organ, njegovom bratu, majci ocu, sestri. Onda da, kada dođe u situaciju da neko njegov može biti donor organa, zna kako će da odluči”, poručio je Knežević. (RTS)