Vredan i pošten, tridesetpetogodišnji Bojan Radovanović iz Užica, nikada u svom životu nije bežao od posla. To je najbolje pokazao i tokom pandemije korona virusa kada se dobrovoljno prijavio da volontira u užičkoj bolnici, bez obzira na opasnosti kojima je u tom trenutku izložio svoj život.
Bio je raspoređen u tehničkoj službi Medicinski gasovi, nosio je bolesnike, boce sa kiseonikom, održavao postrojenja, obilazio cisterne. I tako u prvoj, drugoj i trećoj smeni. Zbog toga ga danas na ulici prepoznaju mnogi kojima je upravo ovaj Užičanin spasavao živote.
– Davali smo sto posto sebe, i pored svih obaveza koje smo imali, sa svakim novim talasom korone imali smo devetnaest odeljenja koja su bila pretvorena u kovid odeljenja u celoj bolnici u kojima su bili zaraženi i plus kasarna u kojoj se nalazio 148 ljudi. Mi smo ih obilazili. Dosta sugrađana nam je zahvalno sto smo im živote spasili, ali isto tako ima i ona ružna strana kada smo preminule iznosili, a dešavalo se nekada samo u prvoj smeni da 30 ljudi izgubi živote, to je bilo katastrofa zbog čega sam kasnije imao i košmare, započinje priču Bojan za RINU.
Kada se situacija između prvog i drugog talasa korone malo stišala, Bojan ni tada nije stao već je omalterisao pola ortopedije i celo infektivno odeljenje. Radio je najteže fizičke poslove, pomagao zidarima i limarima.
Svi su za njega imali samo pohvalne reči, od načelnika, preko poslovođa, do direktora službi. Nadao se Bojan da će zahvaljujući svom poštenom radu konačno dobiti stalno zaposlenje i tako pomoći ocu koji je invalid, ali i doprineti kućnom budžetu jer njih dvojica žive sami i to od minimalne penzije.
Međutim, ovaj mladić doživeo je neprijatno iznenađenje i hladan tuš, jer nakon što se sve stišalo za njega posla nije bilo.
– Bio sam spreman kao volonter da određeno vreme radim i bez plate. Kao neugovoreni radnik prvih šest meseci nisam primio kovid dodatak koji je redovno isplaćivan svima, na moje pitanje mogu li i ja dobiti, rekli su mi tek posle tri meseca. Nakon tog perioda ponovo sam pitao, rekli su mora proći šest meseci, ispostavilo se da nije tako, jer nikada ga dobio nisam. Dobio sam jedino tu Karticu pogodnosti “Naš heroj”, koju izdaje Vlada Srbije, imao sam prednost pri kupovini u marketima kao i u ostalim ustanovama, međutim ova kartica u Užicu ne važi, kaže on.
Njegovi ugovori o radu produžavali su se sa tri na šest meseci, ali od konačnog zaposlenja na kraju nije bilo ništa. Sve je ostalo samo na obećanju.
– Posle godinu dana rada, obećavali su mi da posle tog ugovora stiže odobrenje i da ću dobiti za stalno. Prošle godine u aprilu mesecu stiglo je prvo odobrenje iz Beograda, tada je primljeno preko 40 ljudi, dok su meni rekli da sam prvi na listi. Niko me zvao nije, a ni zaposlio. Za mene nije bilo mesta. Zato sam sada u veoma teškoj situaciji, živim sa bolesnim ocem sa 10.000 dinara mesečno. Njemu treba za lekove, pa se dešava da nekad jedem samo jednom dnevno jer ne može taj novac sve rupe da zakrpi, sa tugom u glasu kaže Bojan.
Zbog beznadežne situacije u kojoj se našao, Bojan je odlučio na kraju da se obrati medijima. Kako kaže, ukoliko ga ne budu čuli oni koji mu mogu pomoći, štrajkovaće glađu ispred Vlade Srbije, kako bi konačno dobio zasluženu pravdu. (RINA)
