Novopazarac Muzafer Cando Grbović (63) koji važi za vrsnog poznavaoca prilika u ovom gradu i ljubitelja sporta, kazao je da se sa setom seća vremena kada je rastao u Prvomajskoj ulici. On je novinarki Binasi Malićević kazao da narod nekada nije bio bogat u materijalnom smislu ali da su ljude tada krasile neke druge osobine.
– Narod tada nije bio bogat u materijalnom smislu ali je bio bogat u duši i srcu. Svaka ulica bila je kao jedna kuća. Ako se danas kuvalo u jednoj kući, taj ručak su jele i naše komšije, kazao je on.
Govoreći o svom detinjstvu, Grbović je kazao da deca tada nisu imala rekvizite i igračke koje su danas dostupne.
-Igrali smo igre kao što su kliz i maška, takmistoj, komite i žandara po celom Pazaru se jurili, fudbala po livadama… Te igre su nam bile najdraže, ustvari, samo smo njih i imali, rekao je on.
Dodaje da svako dete treba da “ponese kućno vaspitanje.”
-Svi mi smo to imali. Moji drugovi i ja nismo smeli da ne poslušamo komšiju. Morao sam i po 500 metara komšiji da ponesem ceger. Ustvari, radovali smo se da ih poslušamo. To nam je bilo usađeno od roditelja, a možda je i genetika u pitanju, kazao je Grbović.
Kazao je da su se znala mesta i obaveze svih ukućana.
-Otac je morao da radi i zaradi, da bi se prehranila deca, porodica. Bio je stožer kuće. Majka nas je oblačila, hranila i usmeravala kako da se ponašamo prema komšijama i starijim ljudima. Kada bi deca pogrešila, znalo se, prut ili kaiš. Sva deca su to imala prilike da iskuse pa i ja.
Grbobić je rekao da tadašnja omladina nije imala širi izbor zabave. Seća se igranki u Domu omladine.
-Siromašno ali srećno vreme. Igranke su bile jednom nedeljno u Domu omladine i ceo Pazar, iz svih mahala ne samo iz Jošanice, tu su dolazili. Znalo se do kada smo ostajali na igrankama, deset sati uveče zimi, a leti do jedanaest i to je to.
On kaže da je Novi Pazar grad sa dušom, a da njegovi stanovnici imaju poseban šmek.
-To je ono vaspitanje koje nas krasi. Ova čaršija tradicionalno je gostoprimljiva i gostoljubiva i mi dajemo sve samo da gost bude zadovoljan. To je taj šmek kojeg bi posebno naglasio, kazao je on.
Grbović je rekao da su tadašnje žene više nosile rehe i namazbese.
-Bio sam mali i tada nisam znao šta su rehe i namazbesi, kasnije sam to shvatio. Donje odevne ženske predmete, kao što su suknje, žene su zvale čaršafi, meni je to tada bilo čudno jer sam značenje čaršafa drugačije doživljavao. Kažem ti, Pazar je imao nešto što je imalo još dva tri grada u bivšoj Jugoslaviji, zaključio je Grbović.
